Iz grada tekstila,“Srpskog Mančestera“, iz grada Leskovca u kojem je rukomet najuspešniji sport, u legende odlazi Petar Veljković, popularni Pera Benedek (1941-2021).
Leskovac je izgubio velikog čoveka, privrednika, sportskog radnika, ponosnog Leskovčanina i Srbina. Odlazi legendarni direktor nedostignutog giganta jugoslovenske i srpske tekstilne industrije, Kombinata „Leteks“ u kojem se proizvodio „najubav štof na svetu“.
Grad na Veternici ostaje bez jednog od najuticajnijih rukometnih funkcinera i rukometnih veterana, koji je u najtežem periodu najboljeg kluba u gradu, kao predsednik postavio temelje klubu koji je poslednjih godina i najveći sportski autoritet na Jugu Srbije. Za ponos i pamćenje je nesebično angažovanje popularnog Pere Benedeka, u funkciji predsednika Upravnog odbora Radio Leskovca, u vremenu kada je ova radio stanica bila među vodećima u radio difuznom sistemu Srbije. Svedočim, kao tadašnji direktor, da nije propustio dan da uprkos velikim obavezama u Leteksu, svrati i iz prve ruke čuje za radosti i probleme najstarijeg radija na Jugu Srbije.
Preko puta radija, u elitnom restoranu „Kondir“ sa novinarima i najbližim saradnicima, proslavio je prvu „Zlatnu košutu“ u istoriji leskovačke tekstilne industrije, dobijenu na međunarodnom Sajmu mode u Beogradu. Poštovali smo se i iskreno voleli, jer su nam porodice živele u istom sokačetu, jedna preko puta druge. Oslovljavali smo se, „po leskovački“ sa burazeru, što jeste odraz sjajnih odnosa porodica Stamenković i Veljković. Bili smo baš braća po mleku naših majki, naše Mire i njegove Nastasije, koje su u vreme okupacije rodile i dojile mog rođenog brata Momčila (februar, 1941.) i mog burazera Petra (april, 1941.). Ne treba podsećati kako su majke uz sirene nemačkih „štuka“ često ostajale bez mleka za tek novorođene dečake. Verujem da to jeste objašnjenje za sve one koji su godinama bili svedoci naših toplih susreta, poštovanja, druženja, razgovora, ali i pozdravljanja: umesto rukovanja, obavezno bi se bratski zagrlili.
Pre nego što je započeo poslednju bitku, dan pre nego što ga je na moje oči vozilo hitne pomoći prebacilo do bolnice, temeljno smo u kafiću „Nedođija“ razmatrali realne mogućnosti da njegova mezimica i sportski ponos Srbije, plivačica Nina Stanisavljević, svoj plivački maksimum dostigne i nastupom za tri godine na Olimpijadi u Parizu potvrdi najboljim rezultatom u istoriji leskovačkog sporta i plivanja. Zaključili smo kako Ninu ništa neće sprečiti da se okiti jednom od medalja i već planirali kako ćemo to proslaviti. Na žalost, od dvojice „matoraca“ koji joj od srca žele svu sreću ovoga sveta, ostajem sam. Mada ubeđen, kako će mnogi sa nekog „višeg mesta“ pažljivo pratiti medijske informacije o uspesima srpskog i svetskog plivanja.
Hvala ti burazeru za sate i godine iskrenog prijateljstva, druženja i nepomućene bratske jubavi. Hvala ti što si generacijama koje su rasle i školovale se u porodicama tekstilnih radnika (iz jedne takve sam i ja), ostavio da se ponosimo leskovačkim tekstilnim gigantom Leteksom. Hvala ti i u ime brojnih generacija sportista koje se kroz donacije i sponzorstvo pomagao, posebno rukometaša. Hvala ti što je Leskovac i danas među vodećim rukometnim centrima.
Bila je velika časta biti tvoj prijatelj i saradnik. Zbogom poštovani prijatelju i voljeni burazeru, zbogom gospodine u elegenatnim odelima sa obaveznom kravatom. Siguran sam da se tek tako ne odlazi od onih koji te vole. Zato molim Gospoda da ti podari mesto u rajskom naselju, koje si po svemu zaslužio.
Dušan Stamenković
1 komentar
Comments are closed.