Prva sportistkinja Leskovca, slobodno se može reći, a njeni rezultati to i potvrđuju, je stonoteniserka Tatjana Mančić Tanja. Kao najbolji izdanak leskovačke škole stonog tenisa stigla je ne samo do titula državnog prvaka, već i osvajača medalje na EP, što joj je omogućilo da danas dobija i nacionalno sportsko priznanje, koje je mnogo poznatije kao „sportska penzija“. Trenutno se nalazi na funkciji generalnog sekretara Leskovačkog saveza sportova. Nažalost, daleko je od stonog tenisa, sporta koji se prvi u Leskovcu izborio ne samo za titulu viceprvaka države (1994. godine) već i za pravo nastupa u međunarodnom „Kupu Nensi Evans“.
Stoni tenis ima tradiciju u Leskovcu, ali ženski stoni tenis dotle nije iznedrio generaciju darovitih devojčica kakve su bile Zorica Mančić, Tamara Ćućić, Emilija Stanković, Jelena Stojčić, Ana Mitrović i druge, sa kojima je radio trener Radovan Mijailović, popularni Miša Bosanac. Tatjana Mančić je stoni tenis počela da igra sa osam godina, jer joj je otac bio trener. On se bavio stonim tenisom i kao igrač, uspeo je da dođe do titule najboljeg u užoj Srbiji, ali je Tanjino mišljenje da je mnogo bolji trener nego igrač.
„Dugo sam u ovom sportu, ali nekako to biti igrač ili trener ne mogu da uporedim. Radila sam i jedno i drugo, ali mi je mnogo teži posao biti trener. To je, ipak, neka odgovornost, trebaš nekog naučiti da igra, stalno mu nalaziti mane, terati ga da što više trenira, čak i kada taj neko osvaja medalje. Opet, svaka medalja i titula te tera da još više radiš, podiže adrenalin u tebi, želju da osvojiš još ovo, pa još ovo… A dovesti nekog do vrha, ko ima samo talenat u početku nije jednostavno. talenat je samo 5-10%, sve ostalo je rad. Kad se danas setim koliko sam ja trenirala, kad vratim film, nije mi jasno kako je moj otac uspeo sve to da iznese na svojim leđima, jer on nije bio samo u stonom tenisu, imao je svoj posao, porodicu… Danas shvatam da to što me je otac uporno terao da treniram je stvorilo ono što sam danas. U početku je bilo i momenata kada sam bila u fazonu „sutra ću to da uradim“, „mora li sada“ i to je trajalo dok nije došla prva titula. Ja sam počela da treniram sa osam godina, 1984. a već 1986. na prvenstvu Srbije sam sa sestrom osvojila zlato! Posle samo dve godine treniranja! Danas za 2-3 godine je teško stvoriti igrača i to samo da krene da igra na turnirima, a kamoli da osvaja medalje! Delom, sad je jasno da sam i bila vanserijski talenat, ali postoji mnogo dece koja su bila veliki talenti, ali nisu ništa uradila…“
U trenutku kad je karijera Tanje Mančić krenula izuzetno brzo da se razvija u pozitivnom smislu, desio se rat i raspad Jugoslavije, države čiji je nezamenljivi član polako, ali sigurno postajala.
„Ode Slovenija, Hrvatska, pa Bosna… Na kraju smo ostali kao jedna mala, ali uspešna zemlja. Bilo je početkom 90-ih godina i vreme sankcija, pa nismo mogle da igramo u svojoj zemlji. Stalno smo gostovale, nismo „imali“ svoju zastavu, nego smo igrali pod belom zastavom, bez himne, odnosno igrali smo pod obeležjima Stonoteniske federacije. Meni je to bilo smešno, ne samo meni, nego i ostalima. Staneš na postolje, nema zastave tvoje zemlje… Jasno mi je da je to delo politike, ali politika i sport ne bi trebali da imaju ikakve veze, ne bi trebalo da se sport koristi u političke svrhe. Kad sam igrala u Nemačkoj, zemlji koja nas je bombardovala, prvi naslov koji je bio u nemačkim novinama bio je „Pobedama zaboravlja bombe“!? A ja sam u Nemačku otišla mesec dana posle bombardovanja. Ali, obični ljudi uopšte nemaju pojma šta se nama dešavalo. U suštini odgledaju vesti, na jedno uvo ta vest uđe, na drugo izađe…“
Mančićeva svoju prvu osvojenu medalju smatra i za najvredniju. Bila je prva na Državnom pionirskom prvenstvu u Mariboru 1990., a iste godine je bila i juniorska prvakinja Jugoslavije. To, ali i buduću rezultati su učinili da bude stalno u reprezentaciji. Vrhunac je treće mesto na Evropskom prvenstvu održanom 1992. u Nemačkoj, kao član ekipe Jugoslavije. Od reprezentacije je odustala 2003. godine kada je došlo dotle da mora da iz svog džepa plati učešće na Evropskom prvenstvu.
„Ako ja kao najbolja u tom trenutku, prvakinja države, treba da plaćam put, da savez ne stane iza mene, onda hvala na svemu.“
Igrala je i za ekipe u Nemačkoj (1999.-2001. i 2003.-2006.), Makedoniji (2006.-2008.) i Italiji (2011.-2012.) Prve sezone u Nemačkoj imala skor 24/2, a u Makedoniji je ekipa iz Bitolja sa njom bila dvaput zaredom prvak države.
Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirao grad Leskovac.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju
stavove organa koji je dodelio sredstva.
