Jedan od najboljih rukometaša koje je Leskovac imao deo je generacije koja je ispisivala istoriju, najbolji među odličnima koji su svojevremeno činili ekipu koja je u velikoj Jugoslaviji formirala Prvu rukometnu ligu sa 12 klubova iz većeg dela države.
Ime mu je Zoran, prezime Cvetanović, omiljen, voljen i obožavan bio je, ne samo među Leskovčanima, kao Zoka. Rukometaš čudesne biografije i neverovatnih mogućnosti. Bio je silan, hrabar, neustrašiv. Odlično je kombinovao, razumevao saigrače i igru, imao istančen osećaj za gol. Rođeni golgeter, autentičan strelac, snažnog, preciznog i gotovo neodbranjivog šuta. Biti najbolji strelac u najvećoj Jugoslaviji, u velikoj Prvoj saveznoj ligi od Celja do Bitolja, mogao je samo rukometaš sa visokim samopouzdanjem, rukometaš koji je igrao i šutirao bez kompleksa, Veliki golgeter srpskog i državnog rukometa. Svaki potez mu je bio u funkciji onoga što podiže gledalište na noge-pogotka. Bez obzira gde se igalo: na otvorenom terenu DTV Partizana, u plavom paviljonu sajma, Okruglom paviljonu sajma u Leskovcu, do bilo koje dvorane u Beogradu, Vrbasu, Sarajevu, Banja Luci, Bjelovaru, Ljubljani, Zagrebu, Crvenki, Šapcu… Snažan, naočit, uvek pun energije i elegancije. I duha. Zato je bio nezadrživ, što ga je bilo teško čuvati. Veštinom se toliko izdigao iznad sportskih rivala, da ga i nesportskom igrom, tzv.faulovima, nisu mogli zaustaviti.
Klanjali su mu se posebno čuvari mreže protivničkih timova. Bio je poznat i rado viđen na svim terenima od Slovenije i Hrvatske, pa sve do Makedonije. Bio je rukometaš ispred svog vremena, sportista za sva vremena. Igrao je za klubove iz Ljubljane i Portugala, ali mu je Leskovac bio sve: dom, nadahnuće, rukometni hram po danu, društvo i drugari za boemske večeri koje se i danas prepričavaju. Posle preranog odlaska na „onaj svet“ pedantni i objektivni hrončari morali su da konstatuju i to u medijima obznane: kako nas je napustio nekrunisani kralj leskovačkog rukometa. Za kojim je žalio i plakao svaki stari i mladi prijatelj sporta, svaki pravi Leskovčanin. Gord i ponosit, sportista koji se ceni, Zoran Cvetanović Zoka je svesno prihvatao ulogu sportskog idola. Nikada mlade i decu nije rukomet toliko privlačio kao u vremenu kada je Zoka sa svojom generacijom vedrio i oblačio na terenima širom Jugoslavije. I pre nego što je postao sportski profesionalac i reprezentativac, svako ko ga je gledao prepoznavao je u njemu rukometnog majstora koji je postao legenda već na početku karijere. Svim svojim bićem pripadao je sportu, posebno rukometu, ali je najviše voleo svoju Dubočicu i leskovačku publiku.
Do nezvaničnog priznanja najboljeg leskovačkog sportiste koji je u ovom gradu igrao u kolektivnim sportovima, Zoka je stigao udružujući talenat, insitnkt i sportsku intelegenciju. Da nije bilo lepote i lakoće u igri, elegancije, efeketnih dribliga, snažnih skokova i neodbranjivih golova, teško da bi se na otvorenom igralštu pored Veternice svake druge nedelje, u prepodnevnom terminu, okupljalo po nekoliko hiljada gledalaca.
Ostao je, i danas je, primer za ugled, sportist, čija karijera inspiriše i treba da privlači sve mlade i darovite, koji su željni slave, koji bi da dodirnu sportsko nebo i druže se sa zvezdama, koje nikada ne gasnu, poput Zorana Cvetanovića Zoke. Najpopularnijeg Leskovčanina, po ocenama mnogih generacija, svoga vremena, gledali smo na trenu do 1973. godine i konačnog zbogom voljenom rukometu. Svi nisu znali da ga jednako prate i shvate, ali su mu prepuštajući ulogu vođe pomogli da svoju igru podigne do visine majstorstva, pa i umetnosti.
Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirao grad Leskovac.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju
stavove organa koji je dodelio sredstva.
