Milica Stanković bavila se odbojkom 18 godina, a sa treninzima je počela kada je bila učenica drugog razreda osnovne škole. Seća se da je pre odbojke trenirala karate, za koji kaže da je možda malo grublji sport i da, donekle, ne priliči devojčicama.
„I onda sam razmišljala šta ću, kako ću, gde ću. Jedna drugarica ide na folklor, druga je trenirala košarku… I to su bile baš dobre drugarice. Mene je vuklo da idem na nešto što je malo ženstvenije, ali da je to neki sport, jer, opet, ja sam sportski tip. Znači, volim i da se bacam, i da letim, i ovako, i onako, šta god. I to je tad bilo presudno. Pričam sa tatom i on kaže: ‘Pa šta misliš ti o odbojci, hajde da vidimo gde može, šta može.’ I to je bila škola ‘Josif Kostić’, prvi trener mi je bio Ilija Đorđević. Bilo je i plivanje u opticaju, ali sam se odlučila za odbojku. Imam visinu, sposobna sam, sportski tip sam, krenem, a u petom razredu dođe prelomni period. Dođe trener Vladimir Bulatović i bira selekciju devojčica koje se izdvajaju, da pređu u veću grupu koja će da trenira u Hali sportova, da se napravi neka selekcija, pionirke, posle kadetkinje, juniorke, kako već sve to ide… Ja tad pređem i tu sam sve ono što je vezano za odbojku naučila uz Vladinu pomoć. Ja sam njemu na tome zahvalna. Jeste pre toga bio Ilija i ja sam kod njega stekla neke osnove, ali baš tehnika, ta velika posvećenost, borba za tim, za napredovanje, da se pokažeš na takmičenju, da budeš u prvoj postavi – sve je od njega počelo. Taj red, rad i disciplina, mušica da se ne čuje na treningu, to je bilo kod njega. Tako je počelo, onda sam postala kapiten i sve nadalje.“
U tom dobu jako je važna podrška roditelja, a Milica ju je imala u svakom pogledu.
„To znači da, kad je neko takmičenje, ide i tata, kad treba da se vozi, tata se nudi da vozi svojim kolima… Ta podrška mnogo znači, ali kad sad uporedim sport i moj život, na mnogo čemu sam zahvalna odbojci. Sve odbojkašice smo lepe, zgodne, što je logično, jer se baviš sportom. Ali, drugo, razvija se neki poseban duh za druženje, za zezanje, za putovanja, za sve, jer mi smo tim… Nije to individualni sport. Ja sam naučena da budem timski igrač, ja se ne izdvajam, ja se ne dokazujem, ja se borim za tim i to me je naučilo da i sada, kroz život i posao koji radim, budem timski igrač i da se tamo ne izdvajam. Ja tamo ne letim, sve što treba radim u dogovoru sa kolegama, u dogovoru sa porodicom oko nekih životnih odluka… Tako funkcioniše i moje društvo, svi se organizujemo zajedno. Iako sam bila kapiten, vođa tima, ipak ne odlučujem sama. Dalje, sportski život je važan, znamo da je sport dobar za zdravlje. Ja i sad, da nemam trening, da prestanem ove nedelje da treniram, osećam se drugačije, moje telo se oseća drugačije… Da li ću da trčim ili da plivam, prosto telo to oseća i mnogo je bolje i zdravstveno, i društveno, i duhovno… Ja jesam nešto propustila s neke druge strane, recimo neke osamnaeste rođendane koji su padali kada imamo gostovanja, kada imamo neke turnire, ali ako želiš da se baviš sportom, mora nešto i da trpi zbog toga. Smatram da sport od dece pravi zdrave ljude. Ono što usvojiš na treningu prenosi se i kući, izrasteš u dobro dete, u dete koje sluša, u dete koje je organizovano…“
Milica je kao kapiten doprinela da njen klub, Ženski odbojkaški klub Leskovac 98, postigne istorijski uspeh i da se prvi put plasira u najviši rang takmičenja – Superligu.
„Sećam se te sezone. Nije nam krenulo na početku, ali nismo odustajale, ambicije su i dalje bile, kao i uvek, najviše. Ne zadovoljavamo se osrednjošću, ono: hajde da igramo i da budemo tu, neka sredina tabele… Smatrale smo i da je razlog tome što je početak sezone, treba malo vremena da se uigraju nove igračice… To je dostiglo takav nivo da smo mi zaređale sa pobedama i, ako se ne varam, u drugom delu sezone smo imale samo jednu ili dve izgubljene utakmice. Na kraju smo ostvarile cilj, plasirale smo se u Superligu, kada je nastalo i opšte oduševljenje! Sport jeste takav, nikad se ne zna ko će koga da pobedi, ko će od koga da izgubi… Prosto, imaš cilj, ali nekad i kad misliš da ti ide, tebi ne ide, a kad misliš da ti nikako ne ide, samog sebe zapitaš kako si uspeo da dobiješ tu utakmicu.“
Po Milici, tajna tog uspeha je veliki rad tokom dugog niza godina kroz mlađe selekcije.
„Nije to došlo preko noći. Tu su silna pionirska, kadetska, juniorska prvenstva… To je sada isplivalo, superligaši smo, ali je sav taj rad nekako tek sad izašao na videlo. Nemam utisak da smo mi bile u senci odbojkaša i tog njihovog sjajnog rezultata. Mi se međusobno bodrimo, poštujemo, podrška smo jedni drugima… Radujemo se svakom njihovom uspehu, tugujemo kad izgube, kao i oni kada smo mi u pitanju. Mislim da je tajna i u toj međusobnoj podršci, jer svakako da mi najbolje znamo kako se osećaju odbojkaši.“
Upravo tada Milica je rekla zbogom odbojci i posvetila se poslu. Kaže da su to bile velike obaveze i da bi nešto moralo da trpi – ili posao ili odbojka.
„Superliga ne dozvoljava neozbiljnost, izostanke sa treninga… U mom slučaju, ili će trpeti posao kojim se bavim ili odbojka, jer ne mogu da radim te dve stvari istovremeno i kvalitetno. Posle radnog vremena ne mogu da idem na trening i da tu dajem 100 odsto ili, obrnuto, da se maksimalno posvetim treningu, a onda da umorna idem na posao. Jednostavno, ja sam naučila da, kad nešto radim, to maksimalno radim. Nema zabušavanja, nema ‘hvatanja krivina’… Jer, kao što sam već rekla, ja sam deo tima, ja se trudim da tim pobeđuje, da napreduje… Ne želim da budem najslabija karika.“
Sada je već u mogućnosti da sagleda uticaj bavljenja sportom na njen način života i ponašanje na poslu.
„S obzirom na to da sam se do pre dve godine bavila odbojkom, mogu reći da sam još uvek u nekoj dobroj formi, ali, naravno, kako bi se ona održala ako ne dodatnim treninzima i ishranom? Jedna bitna stvar je ta da te sport nauči da tokom treniranja i nakon toga ostaneš dosledan nekim stvarima koje prosto postanu deo tebe. To su dobra organizacija, volja i želja da nakon posla, napornog dana, odeš i odradiš trčanje, brzi hod, teretanu ili šta god slično, samo da nije sedeći ili ležeći položaj.
Aktivnost je mnogo bitna, prvenstveno zbog zdravlja, fizičkog izgleda, mentalnog zdravlja… Takođe, bavljenje sportom godinama uticalo je na mene da, pored te redovne aktivnosti koju i dan-danas nastavljam, budem još organizovanija, odgovornija, tačna, precizna, definisana, jer je sport jedan veliki izdatak koji zahteva posvećenost, izdvojenost, hrabrost i požrtvovanost.
Sve to navedeno postane tvoj život, do te mere da je nemoguće zamisliti sebe u nekom drugom izdanju, kao što su ležanje, mrzovolja, neaktivnost, neodgovornost… Upravo zbog svih tih stečenih, po meni, dobrih osobina, danas mogu postići da ustanem, odradim jutarnje vežbice, namestim krevet, izluftiram kuću, spremim doručak, spremim se za posao, odradim posao, posetim roditelje, braću, bratančiće, spremim ručak, odradim trening, prošetam sa voljenom osobom i legnem da spavam, što je dovoljno.
Tako da, umesto izležavanja ujutru ili posle posla, postanite aktivni, dodajte sebi neke aktivnosti, obratite pažnju na način života, utičite na neke lepe i zdrave promene i videćete ih kroz rezultate! Recept za dug i zdrav život – budi aktivan i odgovoran, ništa samo neće doći!“
Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirao Grad Leskovac.Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“.
