Brinući o organizaciji utakmice RK Dubočica 54, generalni sekretar kluba i ORS Leskovac, Miomir Petrović doživeo je neverovatnu sudbinu: posle nesrećnog pada u prostorijama SC Dubočica zadobio je prošle subote, u večernjim sastima, teške telesne povrede posle kojih su bile uzaludne intervencijei napori lekara u Urgentnom centru leskovačke bolnice, a nešto kasnije i na odgovarajućem odeljenju Kličničkog centra u Nišu.
Rukometna Srbija, posebno Jug republike, ustreptalo je očekivao vesti o poboljšanju zdravstvenog stanja, ali je umesto toga u utorak, oko 14 sati,definitivno rekao zbogom svetu, sportu, porodici,k lubu , prijateljima i saradnicima.
Neočekivana smrt u neverovatnim okolnostima ostavlja u dilemu sve one koji su ga poštovali ili voleli: zašto i kako je to moglo da se dogodi.
Sahrana je na leskovačkom Špitalj groblju je u četvrtak, tačno u podne, na ispraćaj neće moći,iz bezbednosnih razloga svi oni koje je u 50 godina članstva i rada u rukonetnoj organizaciji Leskovca, RS Centralne Srbije,u pokrajinskim organizacijama, u RS Srbije zadužio, a smatrajui svojom obavezom da mu odaju počast i isprate ga na put bez povratka.
Njegova generacija, rukometnih sudija se odlično seća njegovih prvih utakmica i partnera sa kojim je sudio utakmice od najnižeg stepena takmičenja do najbolje jugoslovenske Lige. Bio je vrhunski rukometni sudija, odsudio je oko 2000 utamica u 15 sezona u Saveznoj Ligi.
Najviše se, ipak ponosio naslednicima, među kojima je i njegov unuk Gaga, rezultatima koje je postigao radeći na podizanju mladog, kvalitetnog i reprezentativnog sudijskog kadra.
Podižući mlađi naraštaj i ujedno autoritet Zajednice sudija u ORS Leskovac, dočekao je kao i celokupna sportska javnost Leskovca, da prvi Leskovčanin na Olimpijskim igrama (u Londonu,2012.godine) bude iz sveta rukometa, njegov najuspešniji učenik, internacionalni sudija Nenad Nikolić. Bez surevnjivosti i komšijske zavisti, pomogao je stabilizaciju Zajednice sudija u GRS Niš, koja je bila u nezaustavljivom propadanju. Pomogao je mnogim klubovima,da shvate i primene brojne izmene u normativnim aktima rukometne organizacije, a krunom svog angažovanja izvan sudijskog poziva, smatrao je bitku koju je vodio sa lokalnim autoritetima u izgradnji sportskih dvorana na Jugu Srbije. Uvek spreman na konstruktivnu i britku kritiku, znao je da iznese i preporuke o usklađivanju prostora za rukometne utakmice po zahtevima EHF i IHF, a posebni primer njegove višegodišnje borbe sa birokratijom, je uspešna intervencija u sportskoj Sali „Partizan“ u Leskovcu, koju je Miomir Petrović od milja nazivao „Domom rukometa“.
Radio je kao generalni sekretar ORS i to volonterski od 1987.e godine, ustrojio dokumentaciju koje se ne bi postidela ni Svetska rukometna federacija, ni jedan dokumentacioni ili administrativni subjekat u rukometu. Znao je da mobiliše prave ljude i kreativne snage u Leskovcu,koje nisu dozvolili gašenje rukometa u ovom gradu.
Uz njegovu pomoć, formiran je RK Leskovac, a posle brojnih transformacija doveo do formiranje RK Dubočica 54, trenutno superligaša RSS i najuspešnijeg kluba u gradu na Veternici. Sa najbližim saradnikom, Jovicom Pavlovićem kao predsednikom, nosi najveće zasluge što je rukometni Leskovac redak rukometni centar koji je mnogo uložio u publicističku delatnost, u reklamu i propagandu sporta kojem je posvetio punih pola veka života.
Penzionisan je kao oficir, sa Ordenom Narodne armije za vojne zasluge, dobitnik Zlatne značke za ispoljenu humanost u akciji „Sretan put“, Politike ekspres, dobitnik gotovo svih priznanja koje je rukometna organizaciji u različitim nivoima odlučivanja, dodelila legendi rukometnog sporta na Jugu .Srbije, poslednje priznanje stiglo mu je za životno delo, od Leskovačkog saveza sportova krajem 2020.godine.
Bog je predvideo za četvrtak, lepo, toplo i sunčano vreme. Pre nego u četvrtak, tačno u podne,uz oproštajni govor najbližih saradnika iz sveta rukometa, sa Špitaljskog groblja, njegov neumorni duh krene prema mestu gde ga čekaju rukometni anđeli, vredi napisati, ili izgoviriti, svejedno: bilo je zadovoljstvo poznavati Miomoira Petrovića, bila je sreća smatrati ga saradnikom a posebno prijateljem. Neka ti je večna slava, dragi „naš generalni“ i hvala za sve dane zajedničkog trajanja u borbi za prosperitet rukometa u Srbiji.
Čika Pero,
sa velikim žaljenjem i bolom primismo ovu tužnu vest. U ovom bolnom trenutku kada je jako teško naći prave reči, sa očima punih suza, moramo smognuti snage da nastavimo dalje kroz život, stazama koje si nam ti utabao i izveo na pravi put. Snagu nam daje nada da si sada na nekom boljem mestu, na nebu, i da su te gore sigurno dočekali anđeli i širom otvorena rajska vrata. Jer ti si na zemlji bio naš anđeo čuvar i životni učitelj. Ceo svoj život si posvetio i dao rukometu, koji te je nažalost i koštao života. Hvala ti na svemu što si uradio za mnogobrojne generacije rukometnih sudija i kontrolora Leskovca i čitave Srbije. Iskreno saučešće tvojoj porodici, prijateljima i svima koji su te poznavali i za koje tvoj prerani odlazak predstavlja nenadoknadiv gubitak.
Neka ti je večna slava!
U svoje lično ime i u ime zahvalnih generacija, Nenad Nikolić.