Ne sećam se da je u bilo kojoj rukometnoj selekciji Srbije bilo toliko momaka sa juga, a jedan od njih, član juniorske reprezentacije, Uroš Simić, nakon povratka iz Portugalije, za Dnevnik juga je govorio o šampionatu, radosti nakon osvajanja bronze, timskom duhu ekipe, svojim počecima i planovima
Nema umora na licu Uroša Simića, uprkos vrlo napornom takmičenju, jučerašnjem veličanstvenom dočeku, prijemu i slavlju u Rukometnom savezu Srbije. Bronzanoj medalji, poseban sjaj daje činjenica da je prva koju su osvojile mlađe rukometne kategorije Srbije, od kad se takmiče pod njenim imenom.
– Nadali smo se, ali da budem iskren, nismo realno očekivali da ćemo stići do polufinala i šampionat završiti kao treći u Evropi. Primarni cilj nam je bio da prođemo grupu, jer nam to obezbeđuje vizu za Svetsko prvenstvo, ali nam je samopouzdanjeiz dana u dan raslo, a sa njim i apetiti. Prelomna tačka je bila utakmica protiv aktuelnog prvaka Evrope, Nemačke, posle koje smo osetili da možemo mnogo više od očekivanog, priča u dahu Uroš, uz opravdanje da su mu utisci još uvek zbrkani.
To što je dva puta, u samo nekoliko dana, savladana reprezentacija Švedske, praktično zemlje rukometa, mnogo govori o kvalitetu tima, koji je selektovao Đorđe Teodorović. On je, a toga ranije nije bilo, poverenje ukazao talentovanim momcima sa juga zemlje i u potpunosti su ga, pored Uroša Simića, opravdali Vranjanci Mateja i Stefan Dodić, najkorisniji igrač prvenstva:
– Sa Stefanom i Matejom se znam još iz lige mlađih kategorija, ali i privatno. Jedno vreme smo svi nosili dres “Meteora“, pa za ovaj veliki uspeh, ogromne zasluge idu našem treneru Draganu Mitroviću Monji. Standardni članovi selekcije su i naš Leskovčanin Aleksandar Cenić, koji sada igra u Barseloni i Peđa Mijatović iz Blaca, a zbog objektivnih okolnosti, oni nisu putovali u Portugaliju. Jako su nam nedostajali, ali smo se Dodići i ja potrudili da dostojno reprezentujemo rodne gradove i jug Srbije. Svi mi smo dokaz da su klubovi u kojima smo ponikli, rasadnici rukometnih talenata.
Bronzana srpska selekcija će, još jednu godinu biti juniorska, a upravo u tom periodu desiće se Prvenstvo sveta u Nemačkoj i Grčkoj. Biće teško, ali se, kaže Uroš, nada bar istom ishodu.
Dotle će nastaviti da studira u Beogradu i da igra rukomet u “Crvenoj zvezdi“, u koju je otišao kao talentovano krilo “Dubočice“:
– Pomešana su mi osećanja. Donekle mi je žao što sam otišao iz Leskovca, jer se definitivno rukomet tamo voli, a publika je brojna, srčana, posvećena. S druge strane, “Zvezda“ je veliki tim, pa, iako mi je tempo vrlo naporan, radujem se što sam deo tima. Nisam siguran da ću uspeti da uklopim studije i obaveze na terenu, a one su mi, za sada, važnije. Rukomet mi je, do te mere, ušao u krv, da trenutno želim da se posvetim samo njemu. Voleo bih i da završim školu i to mi je drugi primarni cilj, kaže ovaj vaspitani i skromni mladić.
Krila su, u grubom rukometnom sportu, umetnici na parketu. Uslovno rečeno sitniji i vižljastiji, brznogi igrači na ovoj poziciji mogu da prave izuzetne bravure. Uroš je takvu priliku često dobijao na šampionatu u Portugaliji, a nada se da će blistati i u predstojećem državnom prvenstvu – sa “Zvezdinim“ dresom na leđima i sa “Meteorom“ i “Dubočicom“ u srcu.
Izvor: Dnevnik Juga, autor: Suzana Stojiljković
http://dnevnikjuga.rs/leskovcanin-uros-simic-bronza-na-grudima-srpska-zastava-u-rukama/
